Razmišljam o svom jeziku

Razmišljam o svom jeziku – sastav

Jezik predstavlja osnovno sredstvo komunikacije jednog naroda. Od svog nastanka, čovek je konstantno imao potrebu za komunikacijom. U početku, to je bilo na veoma primitivnom nivou. U to spada gestikulacija, tj. Pokazivanje rukama i telom. Čovek je tragao za nekim univerzalnim rešenjem, pokreti više nisu bili dovoljni u svakodnevnoj komunikaciji. Kada su se pojavile prve reči, bilo je sasvim jasno da je puno lakše da se na taj način komunicira. Korak po korak, čovek je usavršio svoj govor. Nastali su brojni svetski jezici. Svaki čovek, u zavisnosti od oblasti u kojoj živi, služi se različitim jezikom. Ali, bez obzira na sve to, suština ostaje ista. Jezik ostaje osnovna jedinica svakodnevne međuljudske komunikacije. Naš jezik je zaista prelep i veoma često razmišljam o njemu. Drago mi je što mogu sa vama da podelim jedno o tih mojih razmišljanja.

Dok razmišljam o svom jeziku osećam se veoma ponosno i nadahnuto. Jezik je jedan od osnovnih simbola svake zemlje i sasvim je jasno zbog čega je neko ponosan kada razmišlja o njemu. Narod bez jezika je isto što i čovek bez imena. A čovek bez imena ne postoji i kao takav predstavlja jednu veliku zabludu. Naš jezik je veoma poštovan i cenjen širom sveta. Mi predstavljamo narod koji ima svoju tradiciju i koji je brižno čuva od zaborava. Istorija jednog naroda je nešto što se nikako ne može zaobići i zapostaviti. Svaka sitnica iz prošlosti jednog naroda je izuzetno bitna. Bez prošlosti nema sadašnjosti, a bez sadašnjosti nema ni budućnosti. Sve to je uzajamno povezano, sve to predstavlja deo jedne savršeno usklađene celine. Kada govorimo o istoriji i o našem jeziku, ne možemo da ne pomenemo Vuka Stefanovića Karadžića. On je bio čovek koji je opismenio naš narod i usavršio naš jezik i naš pravopis. Pravila poput „Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano“ predstavljaju srž našeg jezika. Naš jezik je po tom pitanju veoma jednostavan i precizan. Svaka reč koja je napisana, čita se u originalu. Svako slovo ima svoj zvuk, svoj glas. Mada, o našem jeziku postoje različite tvrdnje. Mnogi ljudi kažu da je naš jezik veoma složen i težak. Ove tvrdnje se u velikom broju slučajeva odnose na našu gramatiku i naš pravopis. Gramatika i pravopis predstavljaju temelj jednog jezika, skup pravila koja određuju način izražavanja. U našem jeziku postoje puno pravila i svako od njih je precizno definisano. Pravila se moraju poštovati, ona su tu da sačuvaju originalnost jednog jezika.  Moje lično mišljenje je da je naš jezik veoma lep i kompaktan. Ne postoji jezik koji je tako originalan, bogat i okviran, kao što je naš jezik. Naš jezik je blago koje svaki stanovnik naše zemlje treba čuvati. Jezik se prenosi sa kolena na koleno. Ovaj sistem je veoma važan za očuvanje jednog jezika i svega onoga što ide uz njega. Sve što kažem o našem jeziku, plod je moje oduševljenosti. Svim svojim srcem se divim lepoti našeg jezika. Svaka reč u našem jeziku je na svoj način lepa i posebna. Svaka reč u našem jeziku ima svoju težinu i vrednost. Kao što čoveku neophodan kiseonik da bi živeo, tako je jednom narodu neophodan jezik. Narod koji nema svoj jezik je narod koji gubi svoj identitet, narod koji tiho i lagano nestaje. Naša je sreća što predstavljamo narod koji će biti upamćen po veoma zanimljivom i raznovrsnom jeziku. Mi smo narod koji je oduvek bio priznat u svetu. Naši slavni i uspešni preci su uspostavili prave vrednosti i svojim podvizima uspeli su da se izbore za slavu našeg jezika. Jedna zemlja junaka mora imati jezik koji će biti verodostojan u svakom trenutku. U životu sam upoznao dosta ljudi koji ne žive u našoj zemlji i koji su došli kod nas u goste. Svako od njih je pohvalio naš jezik i svi su o njemu imali jako lepo mišljenje. Sve to nam govori o jasnim kvalitetima našeg jezika. Pravi kvalitet se uvek lako prepoznaje. Kvalitetne stvari uvek pronađu način da se istaknu od ostalih, to je neko nepisano pravilo. Dugo sam razmišljao o našem jeziku i o jednom veoma važnom pitanju. Kako bi naš život izgledao bez našeg jezika? Iskreno, sve bi bi bilo potpuno drugačije. Naš život u velikoj meri zavisi od našeg jezika. Govor je sastavni deo života i svaka promena koja utiče na njega, direktno utiče i na život. Naš govor je povezan sa našim duhom. Naš govor deo je našeg mentaliteta. U svakoj reči se može pronaći nešto što opisuje čoveka, nešto što predstavlja deo života. Jezik živi zahvaljujući ljudima. Jezik je stvoren da bi ljudima bilo lakše, jezik predstavlja pomoć čovečanstvu. Slobodno možemo reći da jezik cirkuliše i da predstavlja krvotok naroda. Takođe, jezik veoma utiče na svest nacije i njene populacije. Kada već govorimo o tome, veoma je važno da narod razume vrednosti svog jezika. Onda je i svest o očuvanju jezika na vrlo visokom nivou. Jezik se mora poštovati i čuvati. Ali, pored toga jezik se mora i stalno unapređivati. Nije dovoljno samo zadržati postojeće stvari. Treba uložiti trud i unaprediti ono što su nam preci ostavili. Svaki sekund uložen u jezik, predstavlja sekund koji je uložen u budućnost. Treba misliti i o generacijama koje su pred nama, kao što su o nama mislile prethodne generacije. Socijalna i društvena odgovornost je nešto što je za sve nas i te kako važno. Mi smo ti koji moramo da brinemo o sebi, to je naša dužnost. Ko nije dobar sebi, nije dobar ni drugima. Naš jezik ima puno dijalekta, tako da postoje pojedine reči koje nisu iste a koje imaju potpuno isto značenje. Sve to zavisi od geografskog položaja i govornog područja. Na naš jezik je veoma uticao teror Osmanskog carstva koji je trajao oko petsto godina. Dok je naš narod bio pod turskom opsadom, pojedini njihovi običaji uvukli su se u našu svakodnevicu. O tome se može puno pričati i diskutovati, ali ovoga puta bićemo maksimalno konkretni. Turcizmi su reči koje su pozajmljene iz turskog jezika. Naš narod nije mogao odoleti napadu tih reči. Jednostavno, s’ kim si takav si. Te reči ostale su urezane duboko u svesti našeg naroda. Tako da nije čudo što je naš svakodnevni jezik i govor sastavljen od mnogobrojnih turcizma. Ali, tu su i ostale pozajmljenice, iz drugih jezika. Najlepše reči u našem jeziku su izvorne reči, tačnije one reči koje pripadaju samo nama i našem jeziku. Te reči su sinonimi za naš jezik i našu kulturnu baštinu. Ne može se puno zemalja pohvaliti takvim rečima. Ipak smo mi na neki način privilegovani po tom pitanju. Lepota našeg jezika se može ogledati i u umetničkim vodama. Uzećemo kao primer književnost. Književnost je oblast u kojoj jezik, kao sredstvo izražavanja, igra veoma važnu ulogu. Ivo Andrić je šezdesetih godina prošlog veka dobio Nobelovu nagradu za književnost. Kao što svi znamo on je tu nagradu dobio za svoje delo koje nosi naslov „Na Drini ćuprija“. Ovo delo je napisano na našem jeziku. Ovo delo je proslavilo našu zemlju, a samim tim i naš jezik. Dobar glas se daleko čuje, dobar jezik svuda se poštuje i priznaje. Kristalno je jasno da je naš jezik nešto što nas izdvaja od ostalih naroda. Biti specifičan nekada znači biti bolji od ostalih. Naš jezik ima svoju dušu, naše reči nisu sumorne i ne predstavljaju samo skup slova ili glasova. Svako od nas ima pravo da te reči prilagođava sebi i svojim potrebama. To je odlika jezika koji je prilagodljiv i koji je usmeren ka čoveku. A čovek je ništa drugo osim tvorca jezika. Jezik je vlasništvo čoveka i zato čovek ima puno pravo da upravlja njime. Ali, tu se mora i te kako paziti. Dovoljna je samo jedna mala greška i sve može krenuti po zlu. Treba voditi računa o svemu, jezik nije igračka, jezik je veoma ozbiljna i važna stvar. Dok razmišljam o svom jeziku, razmišljam o sebi i o svojim kulturnim sposobnostima. Smatram da je poznavanje sopstvenog jezika deo lične kulture svakog pojedinca. Čovek koji ne poznaje dovoljno svoj jezik, može se smatrati čovekom koji uopšte ne brine o svojoj ličnosti. Moj jezik je uvek bio deo moje ličnosti i nikada to nisam hteo da krijem. Volim svoj jezik i svaki razgovor o njemu mi popravlja raspoloženje. Naš jezik je najsvetlija tačka naše zemlje, naš jezik je naša amajlija. Sve dok se služimo njime, naš narod biće nedodirljiv za sve ostale. Ne može svako imati ono što mi imamo. Mi imamo naš predivni jezik.

Moje razmišljanje o našem jeziku može se shvatiti kao skup impresija i veoma pozitivnih utisaka. Naš jezik nam pruža bezbroj mogućnosti. Na nama je da uključimo maštu i iskoristimo sve te divne pogodnosti. Nije mala stvar imati tako lep i poseban jezik. Svi treba da budemo srećni zbog toga i svi treba da se radujemo kada na to pomislimo. Jer to je nešto što će nas sačuvati od zaborava i pokloniti nam delić večnosti. Sa ponosom mogu reći da je moj jezik najbolji, najlepši i najidealniji jezik na svetu. To je moj zaključak, moj lični stav i moje razmišljanje.